Zvali su ga "ludakom"

Zvali su ga svi "ludakom". Samo što se nije smijao na njihove šale i zato što je nosio drugačiju frizuru. Nosio je kosu nekako čupavo i zakrivljeno. Nije mnogo pričao, volio je pisati. Pogledi su mu vrzmali ðe drugima nije padalo na pamet. Zanimaciju i duševni mir je nalazio u sakupljanju nekih, za druge, totalno besmislenih stvari. Volio je posebnu muziku. I posebne žene. Sve na svoj način. Živio je toliko godina tako. I zvali su ga "ludakom". Možda i jeste to. Ali je srećan. Sreća se nalazi u "ludilu". Nije li možda to ludilo najveći stepen sreće i inteligencije? Ko odreðuje te granice?