Svakome nešto nedostaje

Posmatrajući ko zna šta po sobi začuo sam opadanje latice ruže. Ruže koja se nalazi na stočiću. Interesantno. Čudno kako baš to da čujem, a nijesam obraćao pažnju na nju. Nijesam ni znao da se tu nalazi. Nastavio sam da je gledam i uživam u njenim besprekornim bojama. Čudne neke boje za ružu. Na izgled, bila je sasvim "normalna". Reklo bi se dovoljno jaka i spremna. Ali, shvatio sam da nije tako čim je opala još jedna latica. Ona je znala da je ja posmatram i da razmišljam o njoj i pokušava da mi da do znanja da joj nešto nedostaje. Bila je tako tiha, a tako glasna. Prekidala je moj pogled i dozivala me. Bila je uporna u tome, tresući sa sebe još dvije latice. Za redom. Počela je da vene. Na rubu smrti se nalazila. Da je nijesam čuo i malo više obratio pažnju na nju i njenu tišinu, uvela bi. Nadam se da će joj voda pomoći. Produžiti makar malo života.
Tako je i sa ljudima. Kod svakoga možeš primjetiti šta mu nedostaje. A, svakome nešto nedostaje.