Sreća je u tišini

Gledam sa prozora toliko ljudi. Naslonim se i slušam ih. Toliko su bučni. Sve što su stvorili je bučno. Kola, svirene, mašine. A, iskreno, ni životinje nijesu ništa bolje. Svi ispuštaju neke zvuke, ne znaju ni oni sami zašto. I nikad' tada nijesu srećni. Naslonim se i samo slušam. Sve. I svi i sve, sreću nalaze samo u tišini. I cijeli dan proðe, da bi se na kraju završio sa njom. Sa tišinom. Koliko buke oko tišine. Bez ikakve potrebe. Ma i ko prozor izmisli, pa moram slušati ljude. Ma i živptinje. Sve bi drugačije bilo da vlada tišina. Da je sve bešumno. Ne bi bilo to tada pusto, kao što neki misle. Ljudi bi manje slušali i upijali gluposti, bili bi pametniji, više okrenuti sebi, a samim tim i srećniji. Neće ova planeta nikad' biti srećna, sve dok ima ikakve buke. Sreća je u tišini. Predlažem da napraviš vještačku, koliko toliko i da se uvjeriš.