Nije moja tišina nešto komunikativna

Moj glas je tražio vjetar. Iz dana u dan. Tražio ga, kako bi se upoznali, sprijateljili i odveo ga tamo neðe daleko. I pomogao mu u traženju osobe koja ga razumije. Nije moj glas bio nešto razuman i shvatljiv. Nikad'. Nije ga čak ni taj vjetar razumio niti ga je poveo daleko. Njemu je bilo bitno samo da ode. Ne. Ostap je tu. Čekao. Vrištao, ali nepotrebno. Vremenom je i on odustao od svega. Pretvorio se u tišinu. Vjetar tek njoj ne može pomoći. Ona je tu, stoji. Ne traži nikog' jer... Misli da je niko neće razumjeti. Śedi usamljena u uglu sobička srca, duboko pognuta u sebe i čeka. Čeka nekog' ko će je naći, možda slučajno i razumjeti. Ko bude razumio nju, moju tišinu, razumjeće i mene. Mada, teško će iko. Nije moja tišina nešto komunikativna.