Tako malo, a tako daleko

Tako malo, a tako daleko. Ili, tako daleko, a tako malo. Možda tako veliko i daleko. Ne znam. Ne znam kako se to može reći. Za njega. Za Mjesec. Tu je pored nas i obilazi nas svakog' dana, a pridajemo li mi njemu važnosti? To je mrtva planeta, bez ikakve mogućnosti za življenjem, a svi joj se divimo. 
Imam veliku želju. Znam da mi se nikad' neće ispuniti, ali maštaću o njoj kao ono malo dijete koje mašta o nekim igračkama sa tv-a. Imam veliku želju da odem na tu planetu. I poljubim joj tlo. To je moja planeta. Planeta tišina i mraza. Je li tamo hladno? Čuo sam da jeste. Rado bih otišao na tu planetu i koračao njome. Planetom bez puteva. Želio bih da se izgubim u toj tišini. Da se izgubim nad tim pod tim nebom. Koje je drugačije. Ma, kakav vazduh. Ne treba mi ništa. Udahnuo bih i bio na njoj dok ne ostanem bez daha. Trčao bih opet kao dijete po žitnom polju. I tu bih ostao. Na toj mojoj planeti. Jer mi je tu i mjesto. Šta ću oðe? Tamo je moj život. Život tišine.
Imam tu veliku želju. Ali šteta što mi se nikad' neće ispuniti.