Moje poslednje druženje sa njim

Zvuk klavira je nešto što me je oduvijek oduševljavalo. Još od kad' sam bio dijete. Eto, možda i beba. Ne znam zašto, ali mislim da je to instrument koji daje najljepše zvuke koji postoje na ovome svijetu. A, možda i ja tako mislim jer ga volim. Nego nije ni važno. Klavir ima dušu. On je kao jedno čeljade koje se nalazi ispred tebe i uz tvoju pomoć ono govori. Priča. Pjeva. Volio sam da ga slušam još eto dok sam bio mali. Onda, kad' sam malo odrastao sa nekih 5 ili 6 godina zaželio sam da ga sviram. Moji su mi učinjeli uslugu i upisali me u muzičku školu. Śećam se svog' prvog dana. Sa lijeve strane hodnika zvuk klavira, sa desne strane hodnika zvuk klavira, dolje niz hodnik bio je zvuk nekakve gitare. Nijesam nešto obraćao pažnju na to. Prva godina mi je bila onaj solfeđo, a onda druga godina na klaviru. Išlo mi je baš dobro. Mnogo dobro. Knjigu kompozicija koja je trabala da mi bude kao udžbenik cijelu godinu, ja sam prešao za nepuna 2 mjeseca. Tadašnja nastavnica se oduševila mojim napredovanjem. "Šta ću. To je moj drug, sjedinili smo se, dobro se razumijemo i ne želim da se odvojim od njega", govorio sam. Moji su mi kasnije kupili i klavijaturu. Śećam se da je ta klavijatura koštala toliko da se moglo i jedno auto kupiti. Zahvaljujem mojima što su me pratili i što su mi pomagali. Kako sam brzo napredovao, nastavnica je "pojačavala" literaturu. Svirao sam neke ruske autore, koji su bili baš nezanimljivi. Ona je željela da ih ja sviram, a ja sam ih stalno izbijegavao. Žena je bila uporna u tome, zatvarala me u učionicu po 7 sati. Sve dok ne odsviram ono što ona 'oće. Ali, ne bi Marko bio Marko da je nju slušao. Čak me je "bola" hemijskom olovkom po prstima ako bih preskočio koju notu. Iako mi je išlo fenomenalno, iako sam imao koncerte, ja sam dobijao odbojnost prema tome instrumentu baš radi te osobe.
Śećam se i svog' zadnjeg' dana u toj ustanovi. Kišoviti oktobar. 4 razred osnovne muzičke škole. Sivi oblaci kao da su znali da će taj dan biti moj zadnji dan za klavirom. Zadnji dan u muzičkoj školi. Zato su i zasipali kišom. Bio je to dan mog' koncerta. Tačnije koncerta đe je bilo još učesnika, ali to je bio moj koncert. Koncertna sala prepuna publike, moje rodbine, drugova, drugarica. na bini moj tada najbolji drug, koncertni klavir. Śeo sam, namjestio se i počeo. Trebao sam da počnem da sviram neku rusku kompoziciju koje se ni imena ne śećam. Pravo da vam kažem nijesam je nešto ni vježbao. Odsvirao sam ono što mi je bila velika želja da odsviram rped publikom. Od Mocarta. Turski marš. Odsvirao sam. Malo bržu verziju, jer mi je standardna bila spora. Trajalo je to, jer sam ponovio sve još jednom. Morao sam. Kad' sam završio, dobio sam nevjerovatan aplauz. Čak su se ljudi ustajali sa svojih mjesta i aplaudirali. Prva osoba koja mi je prišla bila je moja nastavnica. Znam da sam zgriješio, ali sam morao tako. Istog' momenta me odvela do glavne učionice i predala mi đačku knjižicu. Nijesam zaplakao iako sam to htio da uradim. Šta ću ja, dijete jedno. Samo sam se okrenuo i otišao. Nikad' više na glavna vrata muzičke škole "Dara Čokorilo" nijesam ušao. To je bio moj zadnji kontakt sa mojim drugom. KOncertnim klavirom. Nadam se da je dobro. Premjestili su ga u drugu školu. Ali dobro je on. Moju klavijaturu sam prodao. I nikad' više u životu nijesam sa svojim prstima pomilovao tipke. Nikad' više tona nijesam proizveo. Iako je nastavnica pokušaval preko roditelja i rodbine da me vrati u školu, govoreći kako za svojih 40 godina rada nije sretala talenta poput mene, ja se nijesam vratio. Ostao sam tu đe sam. Bez svog druga. Ko zna đe bih završio. Sa njim. Ne znam ni je li nastavnica više živa. Ako jeste, volio bih da je sretnem i da joj se zahvalim. Što je ukinula jedno prijateljstvo.
Klavir ima dušu. Ako spoznate to, nikad' nemojte da se odvojite od takvih prijatelja. Instrumenta, sporta. Ne dozvolite da nastavnik, profesor ili trener unište to prijateljstvo. Nijesu oni vrijedni toga. I ima dušu zbilja. Zato i proizvodi najljepše tonove.