Teška li je ova ljubav

Śedio sam na klupi ispred zgrade. Prijatan je bio vjetar i... Tako je uvjek. Pred kišu. Makar na tu klupu. Prišla mi je jedna dobra drugarica, pozdravila se samnom i pitala da li može da śedi i ćuti samnom. "Naravno", odgovorio sam. Śeðeli smo neko vrijeme i onda sam morao da se popenjem gore na stan, da završim ostale obaveze. Pozdravii sam se sa njom i otišao.
Nakon dužeg vremena, provirio sam kroz prozor od ulaza, ne bih li primjetio pada li kiša. Kiše nije bilo, ali jeste nje. Drugarice. Sišao sam do nje. Kad' sam prišao, ona je nepomično śedila i držala oči zatvorene.
"Šta radiš?", pitao sam.
-"Pravim se da spavam."
"Zašto?"
-"Eto. Fino je."
Ostavio sam je par trenutaka, dok nije otvorila oči.
"Šta sad' radiš?"
-"Otišla sam."
"Ðe?"
-"Daleko."
Puštio sam je ponovo neko vrijeme. Neka se vrati sa putovanja.
"Šta radiš sad'?"
-"Smišljam pjesmu."
Sačekao sam dok smisli i ponovo upitao šta radi?!
-"Ne dozvoljavam sebi da plačem, pa smišljam radnje. Po cijeli dan. A, šta ti radiš?
"Smišljam ðe ćemo popiti čaj."
-"Volim nanu."
"Idemo na nanu."
Teška li je ova ljubav. Šta napravi od ljudi.