Kočija

Zvuk laganog galopa konja na asfaltu me "nagovorio" da se okrenem i pogledam. Volim konje. Volim te životinje. Bila su dva konja. Predpostavljam muž i žena. Za sobom su vukli cigansku prikolicu, a na njoj 3 mala cigančića. Imali su od prilike nekih desetak godina. Zastali su pored mene. "'Ocu li - neću li?", razmišljao sam se da ih pitam da se provozam sa njima. 
"Momci...", okrenuše se put mene sva troica i pogledaše onako zbunjeno, " idete li možda put Opštine?"
-"Što? Šta ti treba", upita me najvisočiji od njih. Predpostavljam da je najstariji. A, možda i nije.
"Htio sam da pitam, mogu li sa vama do tamo? A i malo da se provozam."
Pogledaše me sva troica i prozboriše par rečenica na njihovom ciganskom jeziku.
-"Ne smeta ti što je glibavo? Možeš se izglibati.", progovori drugi ciga simpatičnim naglaskom.
"Ne smeta. Nema veze. Trudiću se da se ne izglibam."
-"Upadaj."
Uskočio sam u kočiju. Kad' smo krenuli, probudila se u meni ona želja djetinstva, da se vozim u ciganska kola. Iskreno da kažem, nijesam se nikad' slobodnije ośećao. Nije me interesovalo, da li me ko gleda. Da li sam glibav ili ne.
-"Danas smo mi tvoj taxi", izgovori simpatičnim naglaskom i svi se nasmijasmo.
"Nije problem. Platiću. Samo reci koliko?"
-"Dogovorićemo se kad' stignemo."
Stigosmo nakon nekog vremena. Žao mi je bilo, jer sam baš uživao. Sišao sam sa kola, sa tih kočija.
"Koliko sam dužan?"
-"Ništa. Danas smo prvi put taxi, prva si mušterija pa imaš gratis vožnju."
"Hvala. Sledeći ću put opet."
Oni odoše, a js ih ispratih pogledom. Gledali su me prolaznici začuðeno. Šta ću, takav sam. Zadovoljavaju me male stvari. I kad' bih bio i preśednik države, isti bih bio. Kakav je to preśednik koji se ne drži sa graðanima? Takav sam. Zadovoljavaju me male stvari. Dijete.