Govorili su mi da neću uspijeti

Govorili su mi da neću uspijeti. Ni u čemu. Ljubomorni su uvjek bili. Neki. Zašto? A, bilo je i onih koji su me podsticali. Malo njih. Par. 
Govorili su mi da nijesam ni za šta. Još kao đetetu, pokušali su to da mi utuve u glavu. Znaš, to najviše đecu i sputava. 
Smijeli su se, kad' sam počeo da pišem. Smijali su se mojim statusima. A, precenjivali se kad' čuju da pišem knjigu. Znam, ja nijesam nikakav ni pisac, a ni umjetnik. Daleko je to. Od mene. Nekome se sviđa, a nekome ne. Samo mi je interesantno da pišem. Nekako se drugačije osjećam do kto radim. Ne znam zašto. A, ne znam ni do kad' će me to držati. Ismijavali su me na sve moguće načine. I što treniram, što studiram, eto i što pišem. Neka su. Meni to ne smeta. Ne obazirem se na to.
Dok su se oni ismijavali večeras su na jednoj književnoj večeri, u jednom kulturnom centru u Parizu pomenuta moja dva teksta. Kratka. Ne znam ni ja koja, samo sam dobio tu informaciju i jedan mail. Zahvalan sam tim ljudima, samo sam ja daleko od toga.
Čudni smo mi. Ljudi. U jednom dijelu svijeta ljudima je nešto smiješno, a u drugom interesantno. Čudni smo mi. Svi.
Kažu da je bio i aplauz. Možda uspijem. U nečemu.