Pariz je lijep grad

Pariz. Pariz je lijep grad. Najljepši. Moje cipele zasigurno nijesu koračale sličnim ulicama. Vazduh. Vazdih je drugačiji. U njemu se tačno osjeća ljubav. Život. 
Ponijela su me stopala Rue de L'Anncienne-Comedie ulicom. Kažu da je to najstarija ulica u gradu. Ne znam koliko je to tačno, ali zasigurno jeste najljepša. Hodao sam po njenim pločama. Svaka ploča bila je jedna do druge, kao da je ulica juče otvorena. Mogli su se čuti glasovi i zvukovi starih kola, koje vuku životinje u prošlosti. Imala je tu moć. Ulica. Da vrati u prošlost. Pariz. Pariz je najljepši grad.
Śedio je na pločniku jedne zgrade, ispred jednog starog ulaza jedan čikica. Prelijepa bi bila fotografija da sam imao fotoaparat. Ispred sebe je imao stočić, a na njemu gomilu papira, olovku i natpis. Ne znam francuski bas najbolje, ali u prevodu je značilo kao: "priča za tebe". prevela mi je drugarica. Ona zna francuski. Blago joj se. Uz njenu pomoć, predstavim se i iskažem mu želju da želim priču. Morao sam da Śedim naspram njega. Da me gleda u oči. Trajalo je to. Nije mogao ništa napisati, kaže da mu je to prvi put. Rekao je:
" Tvoje oči mi nijesu dovoljne. Ne znam... Nije kao kod ostalih. Zalijepljen si za sjećanje, djetinstvo... Malo si kišovit, malo sunčan. Malo hladan, malo vruć. Izvini, tvoje oči mi nijesu dovoljne. Ti bi mogao napisati nešto za mene. Vidim. Vidim ti to. U zenicama. Izvini. Ja ne mogu."
Šteta što ne znam jezik, napisao bih mu. Dosta toga. Pariz. Pariz je lijep grad. Najljepši. Ova ulica je najljepša. Po svemu. Grad iskustva.