Pomračenje Sunca

Interesantna je danas pojava bila. Pomračenje Sunca. 
Zvao me drug, da doðem kod njega i da pratimo tu nesvakidašnju pojavu preko teleskopa. Iskreno, mene to i ne interesuje mnogo, nego eto. Doðem ja kod njega, kad' ono tamo sva moguća ekipa. Rodbina, prijatelji, kumovi, komšije. Imao sam ośećaj kao da će biti meč Novaka Ðokovića, gore, na Suncu. 
"Aoo, Marko da vidiš ovooo. Sve se fino vidi. Dobra stvar, ovaj teleskop..."
Nijesam nešto mnogo obraćao pažnju, samo sam śeo da udobnu fotelju i njih posmatrao. Za oko mi je zapao jedan čovjek. Sa malo kose na glavi, a i to malo što ima, pośeðelo je. Nosio je naočare, debljine kao dno od tegle i izgovarao je nekakvim astronomskim jezikom, dok je posmatrao kroz teleskop. Pa, trajalo je to. Malo duže. Pitah drugovog oca, ko je ovaj čovjek, jer... Vidi se da zna. To nešto. Dobih odgovor, da je to jedan čovjek koji se bavi astronomijom u Ameriku. Uspješan je i vaš stručan u tome. Poznat. Tako kaže ovaj. Kad' je on završio, svi su posrnuli ka teleakopu. I njemu sam bio interesantan ja, jer mene to nije interesovalo.
"Momak, tebe ovo, vidim ne interesuje? Jesi li gledao kad' pomračenje?"
-"Gospodine, uz svo poštovanje, tako je. Ne interesuje me. Više bih se nekako posvetio posmatranju pomračenja čovjeka. Takav teleskop ne postoji? Izumite to. Vjerujte, to je bitnije. To je... Zastrašujuće. Treba to posmatrati, a Sunce ostaviti na miru. Dosta mu je što gori i pali samo sebe, okrenimo se nama. Ljudima. Pomračeni smo. Dosta."
Začuðeno me pogledao. Znam. Čudan jesam. Mene interesuje, što nikog' ne.