Svi smo mi bogati, na svoj način

Stajao sam u redu u Telekom poslovnici, kako bih regulisao problem u vezi telefonskog interneta. Red je bio podugačak, ali sam ipak odlučio da sačekam. Postao sam zavisnik od toga njihovog' interneta. Nakon dužeg vremena treći sam bio po redu. Ispred mene se nalazila jedna žena bogato obučena, za razliku od gospodina ispred nje koji je razgovarao sa radnikom. Čovjek je na sebi imao izbucane cipele, vidno iznosane pantalne i izblijeđelu jaknu. Puštenu sjedu kosu i sijedu bradu. Morao je da uplati par eura, kako bi mogao aktivirani nekakve pozive. Nijesam razumio šta je želio, a čini mi se da ga ni radnik nije shvatio baš najbolje. Trajalo je to objašnjavanje malo duže. Na kraju je rekao kako trenutno nema novca i zatražio svoj telefon nazad koji mu je bio kod radnika. Teta ispred mene očigledno ne voli da čeka red, iznervirana je iygovorila:
"Zašto će vama siromašnima telefon? Puštite nas koji imamo da platimo ove račune, a vi dođite kasnije."
Čovjek je pogledao onako "ispod oka". Odmjerio je. Od glave do pete. Jednom. Pa još jednom.
-"Gospođo, ako Vas mogu nazvati tako, nijeste samo Vi bogati. I ja sam. Samo sam trenutno ostao bez novca. Vi ste bogati samo onim što lako možete izgubiti, ili Vam lopovi ukrasti. I šta onda? Vi "pod kapu" nemate nišsta, to je siromaštvo."
Izdvojio se iz reda i zaputio se ka vratima. Žena je ostala zbunjena. Toliko zbunjena da nije čula radnika koji je upitao šta želi. Onda sam "uskočio" ja. Neka ona čeka. I razmišlja malo.