Bio sam nečija inspiracija

Sjeđela je u uglu kafića. Imala je dugu zavezanu plavkastu kosu, nenašminkano lice i razbacane papire po stolu. Nijesu sve plavuše ono, što im se priča. Makar ova nije bila takva. Udubila se duboko u ono što je pisala. Krenuo sam da sjednem sto do nje.
„Nemoj za taj sto“, ljubazno mi se obratila, “ sjedni za ovaj ispred mene.“
-„Izvinjavam se, nijesam znao da je zauzeto.“
„Nije zauzeto. Pišem esej, dobro si mi došao, kao inspiracija. Samo sjedni, ne pričaj i radi šta si već naumio.“ Već ovo mi je izgovorila naređivacki. Eh, žene, samo komanduju.
-„Šta trebam da radim?“
-„Sjedni. Rekla sam, neću da ponavljam.“
Simpatično mi je sve bilo. Sjeo sam, ispijao čaj i prelistavao knjigu, tražeći jedno poglavlje. Nijesam ni obraćao pažnju na nju. Nakon petnestak minuta zapitala me:
„Čitaš li poeziju?“
-„Ne često. Ponekad’. Ti?“
„I ja tako. Bas ponekad’. Teški su mi ti pisci, ne znaju sta pišu. Idealizovala sam previše svijet i ljude u njemu zahvaljujući poeziji.“
-„Da. Uvjek je ono: šta je pisac želio da kaže.“
„Vjeruj mi, ne zna ni sam pisac. Skoro svaki piše uz društvo vina. Hvala tebi na druzenju i što si mi bio inspiracija. Vidimo se, ponovo.“ Spakovala je papire u velikoj tamno plavoj torbi okićenu cirkončićima i zaputila se ka izlaznim vratima.
Drago mi je što sam bio nečija inspiracija. Samo me intetesuje, čega sam bio inspiracija?!