Hladno je

Izađi na balkon. Pogledaj tamo. Da, upravo tamo. Daleko. Najdalje što možeš dosegnuti pogledom. A, ako ti smetaju obližnje kuće, pogledaj u nebo, isto je to. Daleko. Tamo sam ja. Bio sam ti nekad’ blizu. Voljela si moj dodir, govorila si kako ce čini jakom i kako uživaš u njemu. Sviđale su ti se riječi, koje sam ti upućivao. Volio sam da ti govorim koliko si lijepa i koliko si posebna, iako si se ti stiđela od toga. Nijesi prihvatala komplimente, a ja bio uporan u njima. Kad’ god te pogledam, pitala si me: „Žašto me tako gledaš?“.
-„Kako?“
„Čudno.“
Nije to bilo čudno. To je bilo… najčudnije. Opijala me tvoja ljepota, a tvoje oči su… Ma volio sam da ih gledam. Uživao sam u tome.
Gledaš li? Pogledaj tamo još jednom. Tamo sam sad’ ja. Neđe. Daleko. Čudno je to, kako dvoje jednih, postanu ništa. Nego, život ide dalje. Vrijeme čini svoje.
Sad’ se vrati, uđi u kuću. Hladno je.