Moj komšija

Sreo sam ga danas, nakon nekog vremena, dužeg vremena. Bio je to jedan moj komšija. Upoznali smo se kad’ sam se ja preselio u ovu ulicu. To je njegova ulica jer, ko zna od kad’ on živi u njoj. U početku smo se često svđali. Nijesmo se podnosili, vjerovatno nije želio da prihvati pridošlicu. Razumijem ga. Galamili smo i „lajali“ jedan na drugog svaki put kad’ se sretnemo u ulici. Ne samo našoj ulici, nego i u obližnjim ulicama. Volio je da skita. Uličar je to bio jedan. Pogotovo smo imali konflikte u večernjim satima, kad’ sam se vraćao kući. I jedne večeri, meni je bilo preko glave svakonoćnog prepiranja i vikanja, da sam odlučio da fino „porazgovaram“ sa njim. Nijesam znao kako da mu priđem. Znao sam od samog’ početka da je on džukac. Jedan veliki. Nervoza me uhvatila, kad’ sam se odlučio na taj korak. Nekakav čudan osjećaj je ovladao nada mnom. Ali u očima sam mu vidio da mogu da mu priđem. I kod njih, pasa je kao kod ljudi, u oči moraš da ih gledaš. Prišao sam mu, bez galame. Pružio ruku i pomazio ga. Prihvatio je ruku pomirenja i zajedno odlučili da vise ne budemo komsije koje su usvađi. Od tog’ momenta je nastalo naše prijateljstvo. Postali smo prave komšije. Vrlo cesto smo ujutro išli zajedno u trgovinu. I jednom me pratio kad’ sam išao u poštu, da posaljem pismo. To pismo je bilo… Nije ni bitno. Zbližili smo se toliko da smo postali najbolje komšije. Znao sam da izađem na moju kapiju, sjednem na trotoar i ručam sa njim. Dijelio sam hranu sa njim. Prethodna halama i naše „lajanje“, pretvorili su se u dozivanje jedan drugog. Navikli smo se.
I nije ga bilo neko vrijeme. Ko zna đe je bio. Ko zna đe je to lutalo. Džukac. Falio mi je. A, možda sam i ja njemu, pa se zato vratio. Poželio sam mu dobar dan i pomazio ga. Nakon toliko vremena, promijenio se. Čini mi se da se malo uozbiljio. I jeste, jer… Postao je tata. Vidim sa vrha ulice, malog kučića, koji mu baš liči i trči put njega.
„Opaaa, postao si tata. Čestitam. Samo se nadam da znaš kako trebaš sad’ da se ponasaš?“
Odgovorio mi je lavežom. Odgovorio je tako sigurno, da predpostavljam da zna kako treba da se ponaša. Kučence je isti on. Zalajao je još jednom, predpostavljam da mi je rekao da žuri da nahrani kučence, jer su nakon toga nastavili niz ulicu. Nijesam stigao da ga pitam da li mu je to sin ili ćerka. Nema veze, pitaću ga sledećci put. Ostaće u ulici. Znam. Komšija je to, ne može on bez komšiluka.
Eto, to je moj dragi komšija. Razlikuje se od svih ostalih. Ima dušu. Sretoh ga opet, nakon nekog vremena.