Stajao sam na ćošku ulice

Stajao sam na ćošku ulice, kiša je padala. Kiša je padala toliko jako da je ulična rasvijeta izgubila na čarima. Bio sam prokleto sam. 
Ti si me tražila. Zalitao sam. Izgubljen. A ti, kao mala ðevojčica sa kišobranom u ruci si me tražila. Dovikivala nadimkom koji si ti smislila. Nijesi me ni viðela. Bio sam tik uz tebe. Jer kiša je jako padala. Ja sam galamio, odazivao se. Ali uzalud. Ne znam ni sam zašto se nijesam mogao pomjeriti kao da su neki ðavoli oko mene pistavili svoje otrovne ruke. Stajao sam na ćošku ulice. Kiša je padala. Bio je to noćas jedan čudan san.
Sanjao sam sebe na ulici promrzlog i samog, a tebe tako daleku. Daleku dok su te prokletnici ðavoli kao srnu ranjenu vukli putem što dalje od mene. Putem, kojim nema povratka. To je puy koji je vodio sve dalje i dalje od moga života. A, suze? Suze su tekle poput kiše. Bez prestanka.
Sanjao sam noćas jedan san. Čudan san. Sanjao sam da te uzalud čekam.
Znam. Tako je.
A, onda sam se probudio. U uzaludnom svijetu.