Ležao sam u ćošku svoje sobe na neraspremljenom krevetu

Ležao sam u ćošku svoje sobe na neraspremljenom krevetu i slušao stare Elvisove pjesme, dok je kiša polako počela da pada. Lupala je po limenim olucima, po limenim krovovima automobila... Kineskim kišobranima i "našim asfaltima". Razmišljao sam o tome kako sam trebao da se rodim na nekom drugom mjestu. U nekom drugom vremenu. Ali dobro. 
Ležao sam u ćošku svoje sobe na neraspremljenom krevetu i "snimao" prašinu koja se već polako počela "kotiti" na mom' pisaćem stolu. Bio samnepomičan zarobljen mislima da moram da se nakanim da počistim prašinu iako sam to uradio prije 2 dana. Ne podnosim ni malo prašine. Samo su mi se oči kolutale poput dva izbezumljena klikera.
Ležao sam u ćošku svoje sobe na neraspremljenom krevetu mrzeći taj svoj prostor. Jer iz njega ne mogu da odletim. Odletim na neko drugo mjesto. Potrebno mi je samo da raširim krila i odoh ja.
Ležao sam u ćošku svoje sobe na neraspremljenom krevetu potpuno sam. Dobro, možda i nijesam bio potpuno sam. Tu je i bila ona. Tu u telefonu. Listao sam njene slike, poruke... "Spavaš li", koje mi je davno poslala oko 2-3 sata nakon ponoći. Bila je tu, potpuno nevidljiva. U telefonu. Zaželio sam da joj dodirnem kosu. Ili makar nešto kažem. Ili još jednom pogledam njene beskrajno lijepe oči, još jednom dobijem poruku... Ali, nijesam mogao. Od toga nije ništa bilo. Eh, mašta kao mašta.
Ležao sam u ćošku svoje sobe sam na neraspremljenom krevetu dok je ona u tamo nekom drugom gradu sijala sa Suncem. Ma, sjajnija je ona i od njega. A, ja sam čekao i maštao u ćošku svoje sobe na neraspremljenom krevetu.