Ne plaši se

Uđi mi u dušu. Ne plaši se. Zakorači. Na prvi pogled ugledaćeš plamen. Ne boj se. To samo tinja. Pređi preko njega i nastavi dalje. Bojiš se da ćeš se opeći? Ma, kakvi. To su zapaljene stare želje. Pretvorene u pepeo. Samo nastavi dalje. Zaviri u moju dušu i neka te ne plaši mučna tišina. Zaključane sobe. Pogašena svijetla. Hodnici. Oni već odavno niđe ne vode. Uđi u moju dušu, probaj i otvoriti te zaključane sobe, mada ko zna da li je i bilo šta u njima ostalo. Odnijeli su. Ljudi. Sve sa sobom. Mislim da ništa nijesu ostavili samo gole zidove. Pune paučine. Zakorači u moju dušu i slobono donesi kišu sa sobom. Da spere. Zidove. Podove. Da sa sobom odnese sve ono što na prošlost pośeća. Zakorači i ne plaši se ako kojim slučajem ugledaš mene kako u uglu najtamnijeg hodnika śedim na pločniku. Sam. Zadesi se tako da se ja ponekad' izgubim. Prekriven bolom i lažima. Zatrpan interesima. Ne plaši se, slobodno uđi i proviri. Možda kojim slučajem koračajući kroz moju dušu naiđeš na neku pjesmu dolje na podu, zapisanu na parčetu hartije. Stare izblijeđele hartije.
Zaviri u mene. Ne boj se. Slobodno, kad' ti ja kažem. Ali se i ne zadržavaj ako ne želiš nešto promijeniti.