Da je čitala pažljivije

Pitala me je zašto pišem. Postavljala mi je to pitanje više puta na koje ja... Odgovorio bih, ali... Čuš "zašto pišem"?

Sasvim smo se slučajno sreli. Prvi put kad' sam je ugledao bilo je to u jednom holu. Na drugom' spratu. Jedne ustanove. Bila je ona mala đevojčica manira francuskih dama sa prekrasno specifičnim očima i nježnim usnama. Nakon toga, moje oči su je zapamtile. I vrlo često sretale. U početku, pogledi su nam se sudarali svako malo, da bi kasnije i riječi počele da se prepliću. Nije bila poput onih đevojčica kojih svijet pun. ije bila kao ostale. Specifična. Na svaki mogući način. Sasvim smo se slučajno sreli. Pogledima, pa onda dalje... Znala me je kasnije upitati i zašto ponekad' prekinem pisanje. Odgovorio bih, ali... Čuš "zašto ponekad' prekinem pisanje"? Nije to ni nešto mnogo trajalo... Ali, ostalo je zamapćeno. Prekrasno plave oči, dame francuskih manira, ostale zaključane tu sa jedne strane duše. U jednoj prostoriji duše, bolje rečeno.

Govorila je da je čitala moje tekstove. Sve. Dobro. Možda skoro sve i nikad' nije pitala ko se toprožimao kroz te moje tekstove. Rekao sam joj da pišem, jer tada ne moram biti u ovoj stvarnosti koja nikako ne odgovara mojoj duši, a prekinem pisanje čisto da bih vidio koliko je ljepše kad' se piše.

Čitala je moje tekstove. Sve. Dobro. Možda skoro sve. Ali da ih je čitala pažljivije, pronašla bi sebe.