Kume...

"Kume, jel' imaš deset centi?"
-"Imam kume. Izvoli", vadim iz novčanika i pružam malom tamnoputom dječaku. 
"E, hvala kume."
Nakon što sam u prodavnici pokupovao sve što sam trebao zaputio sam se vani. Nije mi se milolo izlaziti, ali morao sa do kuće doći, a vremenu se nije znalo kakvo je. Malo kiša, malo snijeg, pa dosadni vjetar. 
"Kume, jel' imaš još", pa broji, zaustavi me čim sam izašao, " trideset centi? Fali mi da kupim nesto?"
-"Šta ćeš da kupiš? 'Ajde kupićemo zajedno."
Vratih se u prodavnicu sa kumom. Otišli smo do dijela ðe su keksovi.
"E ovo jede moj prijatelj" i pokaza prstom.
-"A, jesi linti gladan? Uzmi i sebi i prijatelju."
"Nijesam. Ja sam jeo. A jel' mogu da uzmem za njega onda dvije ove?"
-"Možeš kume, uzmi koliko želiš", izgovorih kroz smijeh. Simpatičan dečko.
Prodavačice ga nijesu baš nešto voljno posmatrale, kao da im je smetao. Na izlasku iz prodavnice se zahvalio i u svoje i u drugovo ime.
"Eno ga moj drug." pogled mu je bio usmjeren iza mene. Okrenuvši se, jedino što sam vidio bio je smeði pas lutalica koji je sav pokisao od nevremena. Dok sam ja pomišljao da sam pogriješio i da mu je drug neko drugi, on je već kleknuo pred njim, otvorio kesu sa keskom i počeo da ga hrani.
"Eto, sad' ni on nije gladan pa možemo da idemo da spavamo. Hvala kume. A izvini, radiš li ti u taksi?"
-"Ne radim kume", odgovorih.
"A, onda si nekad' radio?"
-"Nijesam nikad'"
"Onda taksista liči na tebe."
-"E to je moguće. Treba li vam još šta?"
"Ne. Dovoljno je ovo. Hvala. Ćao kume."
Izgleda da oni imaju veću dušu od onih koji misle da su ljudi. Od onih, koji ih poprijeko posmatraju.