Kultura čuči

Dragi moj prijatelju, kultura nije izgubljena. Da, ti. Ti koji kažeš da više kulture nemamo i da smo je zbrisali sa lica zemlje. Nije mi samo jasno kako si mogao to da pomisliš?! Pitaš onda mene đe nam je kultura. Tu je. U ćošku. Šta radi u ćošku? Šutnuli ste je. Šutnuli ste je van reflektora. Da, vi. Ljudi koji nijeste željeli da je održite. Ne nalazi se više na sceni. Publici se ne prezentuje kao što se to nekad' radilo. Postala je dosadna, monotona, za razliku od tamo neke starlete koja se vrti oko šipke u lokalu. Zbivanje na sceni je postalo jednostavno. Prosto. Sve je kao otvorena knjiga. Loša knjiga koja negativno utiče na društvo. Čovječanstvo.
Ali, ti, koji kažeš da je kultura izgubljena moraš znati da i danas postoji mali broj onih koji pišu. Sviraju, slikaju, kreiraju i svoje dijela prezentuju po raznima teljeima ili galerijama. Samo se njima ne daje mnogo značaja, a još manje medijskog' prostora. Prostor su okupirali oni koji se međustobno svađaju, prozivaju putem štampe, interneta, televizije. Ovaj mali broj ljudi nije za toga života. Oni žive svoje male živote, van lavirinta današnjice. Lavirin je velik'. A, prazan.
A ti moj dragi prijatelju nemoj misliti da je kultura izgubljena. Ona je tu, nego je vi ne primijećujete. Šutnuli ste je. Čuči u ćošku, dok pod svijetlima igra prostaluk.
Kultura čuči. Čuči u ćošku i čeka. Čeka bolje vrijeme. Bolje ljude.