Čudan komšija
Volim one dane, kad' śedem na klupu i slušam tišinu. Ipak i pored kola, prolaznika ja nju čujem. Nekako smo se fino sprijateljili. Zadnji put kad' sam tako uživao, ispred mog' ulaza, držao sam u ruci knjigu. Nijesam je čitao, a i iskreno niti mi se čitala, samo sam želio da odmorim od svega. Ona se tako tu zadesila. Imam jednog' komšiju. Momak srednjih tridesetih godina, za kojeg većina smatra da je "lud". Za njega kažu da je on onih koji "ništa ne znaju, ni za šta nijesu stvoreni i ništa ih ne interesuje". Stvarno, uvijek su mi za njega govorili da je čudan momak. I da baš niđe ništa ne zna. Nikad' nijesam vjerovao takvim pričama, jer smo postali društvo u kojem najviše vrijede oni za koje se najgore priča. Takvu makar ja spoznaju o tome imam.
Prišao mi je i upitao me da li imam upaljač da zapali cigaru. Kako sam mu odgovorio negativno, on je primijetio kod mene knjigu.
"Čitaš, a, komšo?"
-"Malo. Čisto onako iz razonode."
"Vjeruj mi, bolje ti je to. Čitam i ja. Svaki dan. Trenutno imam biblioteku, ako se to tako može nazvati, od tačno 2002 knjige. Možeš jedan dan naići i viđeti sviđa li ti se šta."
Nakon ovoga sam shvatio zašto za njega kažu da je "lud". Čim se neko udubi u knjige, ode od ovoga stvarnog' svijeta i počne drugačije gledati na njega on je za okolinu nenormalan.
-"Odlično. Svaka čast na toliko knjiga. Svratiću jedan dan."
"Vidim ta ti je knjiga vezana za ljubav?" (U naslovu je bila ta riječ)
-"Jeste. Nijesam je čitao, ali zato sam je uzeo."
"Vjeruj ti meni, odlilno je ljubavi tu. U te knjige. I ona samo tu postoji. Na ovome ne može opstati. Zato je samo tu možeš naći."
-"Znači da je ođe među ljude ne tražim?"
"Ma jok. Možeš je možda naći, ali kod rijetkih osoba. Sve ostalo je iluzija. Iluzija pročitana iz knjiga i samo predstavljena u stvarnost. Kopija. Obična kopija. A, fino znaš da kopije ne valjaju." I nastavio dalje, sa nezapaljenim cigarom.
Ako je ovo ludilo i ako je ovo nešto što što nije normalno i ako je ovo osoba koja ništa ne zna i koja nije ni za šta stvorena, vrlo rado bih volio da budem takav. Stvarno bih volio.
Prišao mi je i upitao me da li imam upaljač da zapali cigaru. Kako sam mu odgovorio negativno, on je primijetio kod mene knjigu.
"Čitaš, a, komšo?"
-"Malo. Čisto onako iz razonode."
"Vjeruj mi, bolje ti je to. Čitam i ja. Svaki dan. Trenutno imam biblioteku, ako se to tako može nazvati, od tačno 2002 knjige. Možeš jedan dan naići i viđeti sviđa li ti se šta."
Nakon ovoga sam shvatio zašto za njega kažu da je "lud". Čim se neko udubi u knjige, ode od ovoga stvarnog' svijeta i počne drugačije gledati na njega on je za okolinu nenormalan.
-"Odlično. Svaka čast na toliko knjiga. Svratiću jedan dan."
"Vidim ta ti je knjiga vezana za ljubav?" (U naslovu je bila ta riječ)
-"Jeste. Nijesam je čitao, ali zato sam je uzeo."
"Vjeruj ti meni, odlilno je ljubavi tu. U te knjige. I ona samo tu postoji. Na ovome ne može opstati. Zato je samo tu možeš naći."
-"Znači da je ođe među ljude ne tražim?"
"Ma jok. Možeš je možda naći, ali kod rijetkih osoba. Sve ostalo je iluzija. Iluzija pročitana iz knjiga i samo predstavljena u stvarnost. Kopija. Obična kopija. A, fino znaš da kopije ne valjaju." I nastavio dalje, sa nezapaljenim cigarom.
Ako je ovo ludilo i ako je ovo nešto što što nije normalno i ako je ovo osoba koja ništa ne zna i koja nije ni za šta stvorena, vrlo rado bih volio da budem takav. Stvarno bih volio.
Коментари
Постави коментар