Satkan i od snova

"Znate đeco, kao u svim ljudskim bićima i u vama se nalazi velika količina vode i mesa. Od toga se sačinjeni", izgovorila je nastavnica biologije u osnovnoj školi. Bila je to ljutita žena koja se rijeko smijala i koja je voljela da je njena riječ bude posljednja.

-"Kako ko", odgovorio sam. Ja sam bio od one đece koja kaže ono što misli.

"Ne dobacuj Popoviću. Izbaciću te napolje", uzvika kretajući se put katedre i namještajući frizuru prstima.

-"Ne možete me izbaciti napolje. Jedino ja mogu sam izaći. I ne dobacujem. Ja sam samo rekao ono što mislim"

"Ti ne treba da misliš. Onako je kako ja kažem."

Tonom kakvim je to izgovorila shvatio sam da sam je dobro iznervirao.

-"Niko ne zna sve, pa ne znate ni Vi nastavnice", morao sam odgovoriti, "ja sam pored te vode i mesa satnak od snova."

"Idi kući pa sanjaj. Ođe moraš da učiš."

-"Idite Vi učite kući, neću Vam smetati. Ja ću i ođe sanjati."

"Izbaciću te napolje."

Ustao sam se, vratio stolicu na svoje mjesto i zaputio ka vratima. Pri izlasku dodah:

-"Sam sam izašao. Vidite. Nije sve onako kako Vi kažete. Doviđenja."

Ja sam nastavio da živim kao jedinka koja je satkana i od snova. A ona je ostala samo običan čovjek u čijim kilima mesa pluta voda. Takvih mi je ljudi žao. Jer oni žive smrt. I njima nema pomoći.