Čekam

Prestao sam odavno voljeti vozove. Jer se oni uvijek čekaju. Uvijek kasne. Iako jesam, ako nijeste znali, prvak u čekanju ja počinjem polako svoj tron rpedavati nekom drugom.
I danas sam čekao. Tu veliku metalnu konstrukciju. Hrpu željeza. Uporno sam govorio Luki da mi ništa ne šalje tim šinama iz daleke zemlje. Ali, Luka ne bi bio Luka da to ne uradi. Stajajući na ivici betona iznad šina začuo sam tihi glas: 
"Oprosti momak možeš li mi pomoći?"
Bio je to srednjovječni čovjek sa velikom torbom i ispruženom rukom. Bez riječi sam pružio ruku i pomogao mu da se ispenje na beton. Zapitao sam se i šta radi dolje kod šina.
"Čekaš voz? A, da logično. Nećeš brod", upitao me uz smijeh.
"Đe putuješ?"
-"Ne putujem niđe. Čekam pošiljku. Zbog ovolikog čekanja mi se i ne putuje sa vozom u zadnje vrijeme."
"Ja volim da putujem. Baš vozom. Baš ovim našim vozovima jer su spori."
Pogledao sam ga stvarno čudnim pogledom, jer je ovo prvi put u životu da srećem nekoga ko voli da putuje sporim vozovima.
"Volim da hodam šinama. Ti? Znaš, često mi se desi da izađem iz nekog' voza i jednu dionicu pređem pješke. Tik uz prugu. Pa čekam sljedeći voz da se u njega "ukrcam". Obilazio bih male gradove i mala mjesta za koja nijesam ni znao da postoje. Takva mjesta imaju najviše čari. Života. Onda bih našao klupu na najvisočijem mjestu i odatle posmatrao oko sebe. I disao. Disao život. Voliš li ti da putuješ?"
-"Volim." odgovorio sam kratko.
"Volim ja tako da odem na nepoznata mjesta. I niko ne zna ko sam, ni šta sam. Proživim malo njihovog života i nastavim dalje. Ustanem se, okrenem i odem. Polako, kako sam i došao. Putujem. Živim. Dok mnogi tapkaju u mjestu i preživljavaju. I ne čekam. Ne čekam ništa. Bio sam i ja od onih koji su čekali. Ne čekam više ni nju. Kad' je umjela otići naučio sam i ja isto to. Samo što mene više niko ne može pronaći. Ne čekam ništa. Ne postoji bolje śutra ili bolja budućnost. Postoji samo ovo sad'. Vozim se ili koračam. Ali sve polako. I ne čekam. Ništa. Evo, ovoga voza nema, kasni već trideset minuta. Ja te pozdravljam i zahvaljujem na strpljenju. Idem da ugodni šetam uz prugu, pa dako neki voz naiđe. Pozdravljam te."
-"Prijatno gospodine."
I zaputio se uz prugu. Polako se udaljavao i postajao sve sitniji i sitniji. Dok nakon prve krivine nije i nestao. Kroz glavu su mi prolazile svakakve stvari, ali na kraju pomislih:
-"Pa ovaj čovjek ima pravo. On je stvarno srećan."
Orkenuo sam se i zalegao na prvoj klupi. Tu sam bio nekih sat vremena dok se voz nije pojavio. Sasvim slučajno. A, ja sam sasvim slučajno naučio da ne treba čekati. I pripremam putovanje. Baš vozom. Sporim vozom.