Neka budala

U tom dalekom gradu naišao je na govornicu. Poput onih kao na filmovima. Pa i ipak, to su ulice velikih gradova takve govornice moraju i postojati. Iz džepa je izvadio nešto sitnih kovanica, ubacio ih u tu uličnu spravicu, podigao slušalicu i okrenuo broj. Dobro poznati broj u drugome gradu. U drugoj državi. 
Znao je i sam da će se iznenaditi kad' mu prepozna glas. Neće joj dozvoliti da progovori ni riječi. Već na vrijeme hvata dušak:
"Eeeej debela. Ja sam. Stvarno izvini što te nijesam nikako mogao nazvati godinu dana... Ali nemoj da me prekidaš. Šta šta mi je bilo? Pa, eto. Okrenuo broj i to je to. Dobro, dobro. Shvati ti mene. 'Oćeš li me saslušati? Ali, nemoj me prekidati. Obećavaš?
Volio sam te svih ovih godinu dana. Godinu dana i možda nešto malo jače. Znam, bila je zima, hladno. Decembar mjesec. Sad' je već jun. Nego... Volio sam te iako se nijesmo viđeli. A, ni čuli. Ako ne možeš da vjeruješ da te i danas volim, makar povjeruj da nije bilo noći, dana, kad' nijesam pomislio na tebe. ma, ne prekidaj me, pušti me da završim.
Znaš, u ovom velikom gradu ima mnogo ljudi. Baš mnogo. I mnogo mi se puta desilo da se na ulici okrenem, jer u glavi mi odzvanja tvoj glas iz naše ulice i čujem kao da me ti dozivaš, pa na trenutak pomislim "odakle sad' ti"? Koju god pjesmu slušam, iz nje moram makar jednu strofu povezati sa tobom. Uh... Dobro, neću više slušati te srceparajuće pjesme samo me pušti da završim. Vrlo često mi se i dešavalo da u sred noći se probudim i izađem na balkon misleći o tebi. Znaš, balkon mi ima fenomenalan pogled na ovu svjetsku metropolu. Stan je u centru i možda je jedan od najvisočijih stanova u gradu, tako da sve mogu da posmatram. Noći su ođe fenomenalne. Znaš da nikad' ne lažem, ali stvarno nijesam mogao da se javim. Jer... Ti si otišla onoga dana i više se nikad' nijesi javila, iako sam ja mnogo želio da čujem tvoj glas. Da li si ti nekad' željela mene da okreneš? Ne znam ni razlog odlaska, ali dobro. Otišao sam i ja. Daleko. Mnogo daleko. Nego da ne dužim pošto ovaj telefon otkucava nenormalnom brzinom, a više nemam siće kod sebe. Ma, nije mi... Stani, ne prekidaj. Htio sam samo da te pitam da li ćemo i kad' ponovo sresti? Da, ja sam raspoložen. Da, nakon svega.. Ako treba krećem..."
Četiri puta se čulo ono BIP na telefonskoj liniji i on je spuštio slušalicu. Spuštio slušalicu, stavio ruke u džepove i nastavio koračati ulicama velikog grada. Velikog dalekog grada.
A, u drugome gradu u drugoj državi njoj je zvonio telefon.
-"Molim? Molim? Halo?" izgovarala je i kad' je shatila da nema nikakvog' odgovara sa druge strane izgovorila je: "Ponovo neka budala."
I imala je pravo.