Izgubljene duše se ne boje noći

Pakujem kofere i biježim iz toka svojih misli. Bježim od snova i ljubavi, jer odavno mislim da oni ne postoje. Možda postoje. Tamo neđe. Daleko. Možda i krenem put njih. Bježim od muzike u sebi i od emocija koje se kovitlaju mojom dušom. Nije veliki kofer koji nosim. Tu su najbitnije stvari. A, ako koje budu posotjale nebitne, lako ih je izbaciti iz kofera i krenuti dalje. Tišina se može čuti i dodirnuti. Pogotovo u mraku. Ne plašim se svojih koraka, jer... Dalje idem glavom. Srcu sam stavio povez, želim gledati samo očima. Mrak je. Istina. Krenuo sam mračnim ulicama, očekujući svijetlo možda baš iza slijedećeg ugla. A, možda i još dalje. Nije ni bitno. Bježim u mrak, potpuno sam. Preplićem korak za korakom, ne plašim se da li će boljeti. Nije me ni strah da li ću moći. Mrak je postao prijatelj, nema potrebe da ga se plašim. Možda snovi i ljubavi postoje i možda ih nakon mraka sretnem. Nije me strah da li ću moći, a ni ne plašim se da li će boljeti.
Izgubljene duše se ne boje noći.