Ćutali smo

Ćutali smo nekolika minuta. Činilo se kao danima. Bez ijedne progovorene riječi gledala je kroz prozor hotelskog salona razmišljajući ko zna o čemu. Malo sam gledao kroz prozor. Malo u nju. Tek nalakiranim noktima cupkala je o svoje koljeno, čekajući ili svoje piće ili da neko nešto kaže. Znate, bila je poput onih filmskih princeza. Zamišljena, kao da smišlja taktiku kako sa svojom vojskom osvojiti. 
Konobar donosi, crno vino. Ja ne pijem ništa. 
Ćutali smo i dalje i razgovarali našom tišinom. Jedno pored drugog', tik rame uz rame, posmatrali smo kroz veliki hotelski prozor. 
Ispijala je vino. Bila je prokleto lijepa. I svaki put kad' bi vraćala čašu, odgurnula bi me ramenom. Namjerno. 
Ali, ćutali smo i dalje. Činilo se kao danima. 
"I...", izgovorila je: "ko će prvi da kaže?"
-"Šta?", upitao sam. 
"Ko šta ośeća."
Dok smo se razmišljali ko će prvi da kaže, konobar je prekinuo naš razgovor tišinom...
"Izvinite, prošla je ponoć. Trebamo da zatvorimo salon."
Ustali smo se. Ona je otišla u jednom, a ja u drugom pravcu.